Џи Ли: рад у балону

На улицама Њујорка су 2002. године почеле да се појављују налепнице у облику мехурића. Аутобуске станице, телефонске говорнице, билборди, возови метроа – где год је постојао оглас, вероватно ћете наћи балон залепљен изнад њега.

Налепнице су остале празне, позивајући пролазнике да их испуне сопственим мислима. „Користим га за преузимање порнића“, пише у облачићу који је додат једном ИБМ огласу. „Ја крадем музику“, натерана је да каже манекенка која држи иПод, „и нећу отићи.

Пројекат Буббле је постао глобални феномен – налепнице се појављују свуда од Београда до Буенос Ајреса. И Ји Лее је био човек иза тога. У то време био је дизајнер, досадио му је посао у рекламној агенцији. Експериментисање са личним пројектима показало се као његов велики пробој. На врхунцу своје популарности, Ли је разговарао о пројекту Буббле на ЦНН-у док је био прерушен у Гандалфа са наочарима за сунце. Од тада је наставио да ради као а

креативни директор у Гуглу и Фејсбуку, где је тренутно задужен за креативну стратегију...

Рекли сте да студенти који се надају да ће зарадити много новца у креативним индустријама треба да изаберу другу каријеру. Како балансирате задовољство послом са зарађивањем за живот?
У својим личним пројектима заиста могу да се изразим. Могу имати своју визију. Када се то догоди, људи заиста могу да цене оно што радите, што такође значи да компаније желе да вас запосле. Када се фокусирате на личне пројекте и радите нешто у чему сте страствени, професионалне прилике долазе природно, као и новац. Нисам то знао када сам започео своје личне пројекте; Тек после сам схватио.

Познати сте колико по личним пројектима, тако и по раду са Гоогле-ом и Фацебоок-ом. Колико вам је важан самоиницијативни рад?
Заиста сам уживао у школи и свим пројектима које сам радио. На факултету сам радио оно што волим: креативан, уметнички рад. Било је мање као домаћи задатак, а више као забава. Када сам први пут добио посао, након дипломирања, искуство обављања корпоративног посла није било толико забавно. Урадио сам много годишњих извештаја и корпоративних дизајна и логотипа. Недостајало ми је да радим пројекте какве сам радио у школи.

Оглашавање је имало углавном исти корпоративни менталитет. Све сјајне идеје су на крају биле разводњене. То сам радио две године, у једној од водећих светских рекламних агенција, и тада сам схватио да је тешко радити сјајан посао и забављати се. У том тренутку сам одлучио да се поново фокусирам на личне пројекте. Ту је почео пројекат Буббле: моја фрустрација што нисам у могућности да постигнем ту равнотежу у областима оглашавања и дизајна.

Ви сте веома мултидисциплинарни креативац. Има ли медија у којима нисте радили, а који бисте волели?
Тренутно радим неки посао у 3Д продукцији; 3Д објекти. Већина мог досадашњег рада била је дводимензионална или дигитална, и обично јединствена. Тренутно радим на малом објекту који се масовно производи: преко 20.000 скулптура зеца који медитира које желимо да поставимо широм света, поклањајући их бесплатно. Никада нисам радио масовну производњу 3Д објекта – много је спорије него што сам очекивао и изазовније. Више волим да се фокусирам на идеју – како ту идеју пренети на најбољи начин, користећи најприкладнији медиј. Ради се о комуникацији.

Ваш рад има врло спонтан, скоро анархичан осећај. Колико планирања улази у сваки пројекат?
То се разликује од пројекта до пројекта. Мој фокус је да испоручим што више. У сваком тренутку радим на неколико пројеката. Неки су веома брзи - попут Фацебоок странице под називом Вхите Феед. Ако вам се страница свиђа, с времена на време ћете видети празан бели пост, који је дизајниран да пружи малу паузу и мало празнине у вашем ужурбаном фееду вести. Такав пројекат може да потраје буквално 10 минута – смислите име, поставите страницу и почните да објављујете. Остали пројекти трају дуже: скулптура зеца медитира две године. Било је потребно много планирања рада и развоја сајта и израде прототипа.

Зашто радите на толико много пројеката, често истовремено?
Склони смо претераној анализи ствари. „Ох, желим да овај пројекат буде савршен.“ Настављате да подешавате и подешавате. Постоји та несигурност у вези са тим да ли ће се то људима свидети, и тада почнете превише да размишљате о пројекту. То је из разлога као што људи на крају не испоручују ништа, јер мисле да није савршено. Онда пројекат завршава никуда. Месеци пролазе, године пролазе, а ви имате овај пројекат који вам је остао у позадини, али сада сте изгубили замах. Замах је веома важан. Када га једном изгубите, веома је тешко поново га покупити. Једном када покренете пројекат, када пошаљете пројекат – чак и ако није добро функционисао – научите много. Оно што научите уграђујете у свој следећи пројекат.

Како усклађујете рад сами, на самоиницијативним пројектима, са својим улогама у великим тимовима у Гуглу и Фејсбуку?
Веома сам срећан што сам радио на сјајним местима као што су Гугл и Фејсбук, компаније које охрабрују својим запосленима да осмисле пројекте који ће имати прави утицај како за компанију тако и за читав свет. Ради се о проактивности. То је оно што ове компаније цене. Ствари које сам научио из личних пројеката које уносим у своју професионалну каријеру, и обрнуто. Како сте се променили од почетка каријере?

Још увек имам исту страст и узбуђење. Прекретница је био пројекат Буббле, где сам управо урадио нешто што сам осећао да треба да урадим. Овај пројекат је произашао из фрустрације што нисам могао да произведем ништа чиме сам био задовољан у агенцији. Када је пројекат Буббле постао заиста огроман и познат и када су милиони људи широм света почели да обраћају пажњу, схватио сам да могао да смислим идеју за пројекат, произведем пројекат и проширим пројекат – и све то могу да урадим без помоћи великих институције. Раније сам мислио да је то једини начин да се произведе идеја која ће се проширити широм света. Тај пројекат ме је натерао да схватим да могу без помоћи великог новца и великих корпорација. То је за мене било изузетно оснажујуће и ослобађајуће; да имам средства и алате за стварање смисленог пројекта који може да дирне људе широм света.